Bjesovi, Gornji Milanovac

Zli dusi

Na poslednjoj Zaječarskoj gitarijadi, Bjesovi su osvojili prvu nagradu žirija i publike

Priča o Bjesovima mogla bi početi još 1985. godine u Gornjem Milanovcu, nekada jednom od najjačih industrijskih centara u SFRJ. Tada su Zoran Marinković i Goran Marić počeli razmišljati o sopstvenom rok-en-rol bendu.
U to vreme, njihov odnos prema rok-en-rolu, kao u mnogih mladih ljudi, svodio se na preslušavanje velikih albuma koji su do tada izašli, odlaske na koncerte i čitanje "Džuboksa" kao najvažnijeg rok-magazina u Jugoslaviji.
Bili su istovremeno fascinirani mnogim pojavama u rok-en-rolu. Sa jednakim zanimanjem slušali su hard-rok, pank i postpank grupe, bili su fascinirani vitalizmom rok-en-rola kao medija i širokim izražajnim mogućnostima koje on nudi. Tokom sledećih nekoliko godina, lagano se uobličavala koncepcija onoga što bi projekat Bjesova mogao da predstavlja.
Godine 1990. polazi im za rukom da okupe muzičare u grupu i počnu svoje ideje konkretizovati u rok-en-rol pesme. Širina poimanja rok-en-rola nije im dozvoljavala da u samom početku izaberu stil koji će određivati formu njihovih pesama, tako da je svaka, pesma bila pokušaj da se jedan "stil" ili način obradi. Jedinu konstantu predstavljala je činjenica da su se opredelili za bazičnu rok-posta­vu: dve gitare i ritam-sekcija, uz podjednako tretiranje dva vodeća vokala.
Međutim, već tada su počeli da, pod uticajem nove američke nezavisne scene, razmišljaju o daljem usmerenju grupe ka težem, dinamičnijem, uzbudljivijem zvuku koji bi najviše mogao da podrži poruke njihovih tekstova i tako ostvari ideal o potpunoj interakciji teksta i muzike.
Tako se rodila ideja o konceptualnom albumu. Redosled pesama, kao bitan faktor koji određuje utisak koji album ostavlja, poslužio je da se slušaoci upute u ono što će Bjesovi u budućnosti raditi. Album je otvorio "pop-hit", a zatvorila hard rok-pesma Zli dusi. Time su odali počast F.M. Dostojevskom, po čijoj je knjizi pesma dobila ime.
Oktobra 1990. godine u studiju "O" u Beogradu snimljeno je deset pesama koje će svetlo dana ugledati tek dve godine kasnije. Snimatelj i producent je bio Igor Borojević, bubnjar Partibrejkersa. Ubrzo po završetku snimanja, Bjesovi sopstvenim sredstvima snimaju spot za pesmu Džordžija i to je poslednje što su uradili u staroj postavi. Sledi niz personalnih promena, da bi se tek juna 1992. godine grupa stabilizovala u sastavu: Zoran Marinković i Goran Marić, vokali; Predrag Dabić i Zoran Filipović, gitare; Dejan Petrović, bas, Miroslav Marjanović, bubnjevi i Božidar Tanasković - ton na koncertima.
Usledio je niz koncerata i ponuda čačanske diskografske kuće "Sound galaxy" da objave kasetu. Kaseta pod nazivom U osvit zadnjeg dana izlazi 4. januara 1993. godine i u narednih nekoliko meseci donosi grupi neophodni publicitet. Nastavlja se koncertna aktivnost, u kojoj povremeno učestvuje "filozof i humanista" Boško Drljić - čovek čije se delovanje sa lakoćom uklopilo u poetiku Bjesova.
Desetog jula 1993. godine Bjesovi ulaze u studio "Akademija", gde uz pomoć snimateljsko-producentskog tandema Aca Radosavljević (gitarista Del Arno benda) i Goran Živković-Žika snimaju svoj drugi studijski rnaterijal, čiji se izlazak očekuje početkom 1994. godine.
Dvadeset devetog avgusta 1993. godine, na 27. zaječarskoj gitarijadi, Bjesovi osvajaju prvu nagradu žirija i publike.

R.V.